Више од спорта

АЛЕКСАНДАР МИЈАИЛОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК ЛОВАЧКОГ ДРУШТВА „БЕОГРАД”, О БОГАТСТВУ И УГРОЖЕНОСТИ БЕОГРАДСКИХ ЛОВИШТА
Опасност звана човек
Простор од 35.000 хектара престоничких ловишта почиње одмах иза последњих кућа на периферији, у атарима Великог Села, Сланаца, Вишњице, Падинске Скеле. Њихово обиље је задивљујуће, а нарушавање природне равнотеже у њима крајње забрињавајуће

У административним границама Београда постоје пространа и богата ловишта. Иако их угрожава двоипомилионска престоница која се шири, у њима је успостављена биолошка равнотежа неопходна за опстанак више животињских врста (дивљач, звери, птице...). О тим ловиштима, која почињу одмах иза последњих кућа београдске периферије, у атарима Великог Села, Сланаца и Вишњице,  или наспрам Земуна, у Падинској Скели, узорно брину чланови Ловачког удружења „Београд”. Има их око 600, различитих занимања и генерација, али повезаних племенитом љубављу према природи и животињама, те ловачком страшћу. На челу тог удружења, основаног давне 1895, већ други мандат је, волонтерски, инжењер Александар Мијаиловић, запослен у „Имлеку”.
Београдска ловишта су до распада југословенске државе захватала су површину од 38.000 хектара. Сада су 3 до 4 хиљаде хектара мања. У насељима на левој обали Дунава до рата је живело око 30.000 становника, а сада их има око 100.000. Земљиште за нова насеља откинуто је и од ловишта.
Две трећине београдских ловишта је на на левој дунавској обали и у пределу Панчевачког рита. Највећи део њих су оранице, има и нешто шума.

РАЗЛОЗИ ЗА ЗАБРИНУТОСТ

– Ловиште је задњих двадесетак година изузетно угрожено – каже за Националну ревију Александар Мијаиловић. – Већина овога простора је власништво Пољопривредног комбината „Београд”, који стално исушује терен у приобаљу, између природних дунавских обала и вештачких насипа за одбрану од поплава. Моћне машине допиру до свакога кутка земљишта, заравнавају га и преоравају, крче растиње и дрвеће, уништавајући станишта бројних животиња. Нема више зелених појасева крај канала за одводњавање, трактори преоравају све, до самих обала.
Младунчад животиња нестаје и под точковима и алатима савремених пољопривредних машина. Раније су постављане плашилице које би покретале дивљач и присиљавале је да се склони пре кошења или жетве. Сада не. Нема се времена.
Такође, постављањем џиновских покретних система за наводњавање престаје потреба за постојећим каналима. Они бивају затрпавани, заштитни зелени појасеви око њих посечени, конфигурација терена промењена. И стално присуство човека и машина онемогућава опстанак животиња на том простору.
– На такозваној насипској чуварници број пет, на Дунаву иза Ковилова, на простору од осам хектара и шездесетак ари подигнуто је узгајалиште фазана и јаребица, као и такозвани гатер (ограђени простор за узгој дивљих свиња) – прича Мијаиловић. – У фазанерији се годишње на вештачки начин испили двадесетак хиљада фазана и две-три хиљаде јаребица. Ти бројеви могли би да буду и знатно већи, али би за узгој ваљало обезбедити и много већи ограђени простор.
 Фазани се из фазанерије, објашњава наш саговорник, пуштају у природу на неколико начина. Остављањем на погодним местима у ловиштима или помоћу „система подивљавања”, на пример.
Некада је у риту иза Ковилова било станиште дивљих свиња. Пре неколико деценија ова врста животиња била је толико угрожена да јој је претио нестанак. Пре двадесетак година подигнуто је прихватилиште за дивље свиње, ограђени простор где су женке и мужјаци затварани да се паре и доносе потомство. Међутим, последњих десетак година дивље свиње су се веома намножиле. Само током ове године на хранилишта у београдским ловиштима, пре свега за исхрану дивљих свиња, изнесено је око десет тона кукуруза у клипу. Процењује се да их на том простору има 300 до 400. У овогодишњој ловној сезони одобрено је да буде одстрељено њих око 120.

 ШАКАЛИ СА КАРПАТА

У београдским ловиштима има и срнеће дивљачи. На жалост, у последњих тридесет година њен број се знатно смањио. Томе су у великој мери допринеле описане нове пољопривредне технологије на пољима ПКБ-а, али и недовољна људска обзирност и свест о потреби заштите животиња.
– Има у београдским ловиштима и зечева, који су такође угрожени – прича нам председник Мијаиловић. – Највише страдају од хемијских средстава, разних хербицида који се користе на пољима. Поред тога, уништавају их и предатори (дивље звери и птице грабљивице). Због тога су београдски ловци били приморани да из неких војвођанских ловишта у задње три године набаве око 200 зечева и да их пусте у своја ловишта, како би им бројност појачали, али и побољшали генетику, да се боље и брже размножавају.
У Панчевачком риту поред Дунава има и такозване прелетне дивљачи: препелица, дивљих гусака, дивљих патака, шумских шљука, грлица, голубова гривнаша. Те птице лети ту налазе станишта, гнезде се, легу потомство, а онда се, зависно од врсте, селе крајем лета и током јесени.
– Има и лабудова. Сваке године у „кубицима” близу фазанерије појави се њих 20-30. Не лове се и под будним су оком чувара. Ове године примећени су парови лабудова који су почели да се легу у затвореној шећерани у Падинској Скели.
Поред племените дивљачи, у београдским ловиштима, рекосмо, живе и предатори: дивље звери и птице грабљивице. Вукова нема, али има доста шакала који су се пре десетак година спустили са Карпата и брзо се множе. Те звери уништавају дивљач, посебно младунце. Да би се заштитила дивљач, у Ловачком савезу „Београд” размишљају о увођењу премија за сваког убијеног шакала.
И лисица има, али у ограниченом броју. Њихова бројност се контролише такозваним јамарењем. У пролеће, уз помоћ паса, ловци их ископавају у њиховим јазбинама, са потомством. Зими, посебно у јануару, лове их пратећи њихове трагове у снегу.
У београдским ловиштима има и нешто јазаваца, дивљих мачака, чак и куна. Ту живе и птице грабљивице, у које се убрајају и свраке и вране, честе су и еје, једна врста јастреба мишара. Постоје и прави јастребови мишари и кокошари. Последњих десетак година у Риту су се појавили и орлови белорепани. Има их десетак парова, ту се гнезде и легу младунце. Заштићена су врста и о њима брину београдску ловци.

НР Прес

***

 Чувари и узгајивачи
Сезона лова на срндаћа и вепра самца почиње почетком маја. Почетком јула почиње лов на дивље свиње (назимад, прасад и крмаче), а у августу на препелице. Ловачка сезона траје до јануара.
– Свако ловачко удружење има ловачки план или ловну основу која се прави за десет година унапред. Узимају се у обзир сви параметри који се тичу ловишта, животиња и ловачког удружења. На основу тога праве се и годишњи планови газдовања, када се одређује колико се које врсте животиња може одстрелити за једну сезону – каже Александар Мијаиловић. – Лов се организује по процедури Ловачког савеза Србије и по Закону о ловству, под контролом ловочувара и управника ловишта. Ловци нису, како их оптужују незналице, „убице животиња”, него пре свега њихови одговорни чувари и узгајивачи. У структурама власти које кроје законе о ловству највише је ветеринара.

***

Селекција паса
Већ четврт века Александар Мијаиловић, председник Ловачког друштва „Београд”, међународни је кинолошки судија. Он је увео правило да се сваке године оцењује спољашњи изглед паса и да се испитују њихове урођене особине. Тај посао се ради бесплатно за чланове овога Друштва. Тиме се образују ловци како да бирају и гаје расне псе, што директно утиче на селекцију паса.